Do svoje 17. godine, moj jedini san bio je da postanem primabalerina. Živela sam poput profesionalnog sportiste, fokusirana na cilj – da ostatak života provedem na „daskama koje život znače”.
Kroz balet sam izgradila veliki deo svoje ličnosti. Naučila sam da budem disciplinovana, odgovorna, istrajna, i hiljadu puta sebi dokazala da granice ne postoje ukoliko ih sami ne postavimo.
Balet je bio moja opsesija, moj identitet i obeležje.
Sve do dana kada sam odlučila da će moj životni put ipak biti drugačiji. U borbi između svoje „intelektualne gladi” i težnje da budem primabalerina, uz puno suza, rastala sam se sa svojom prvom ljubavi.
Znala sam da je nemoguće da se dam u potpunosti na obe strane, i ne žalim zbog toga.